Često se može pročitati za neke uspešne sportiste da se od malena videlo da će uspeti i postići mnogo, a Džimi Batler ne samo da nije jedan od njih, već je on sušta suprotnost. Za njega malo ko je verovao da će doživeti tridesete, a ako ih i doživi, da će biti na slobodi i da neće biti na stranicama crne hronike. Verovatno bi proglasili ludim onog ko bi tada rekao da će postati uspešan sportista, ali Džimi je bio jači od svih zastrašujućih nedaća…
Već u ranom detinjstvu Džimija Batlera napustio je otac, koji se jednog dana samo odselio i odlučio da zauvek napusti porodicu. To je naravno veoma uticalo na malog Džimija, ali i nažalost samo bio početak njegovih nedaća. Kada je imao 13 godina, majka je izbacila na ulicu Batlera, rekavši mu samo: „Ne sviđa mi se kako izgledaš. Moraš da ideš od kuće!“ Džimi Batler je tako sa 13 godina postao beskućnik, reklo bi se sa gotovo nikakvim šansama da uspe u životu. Kako su mediji često znali kasnije da kažu majka ga je tim potezom „poslala u smrt“, jer biti tako mlad beskućnik u velikom gradu kao što je Hjuston bilo je opasno i smatralo se da on ili neće još dugo preživeti ili će otići pogrešnim životnim putem, međutim…

Džimi Batler je tih godina jedinu pravu sreću imao dok je bivao na košarkaškom terenu, igrajući za timove svoje osnovne i srednje škole, ali ni tu se nije baš preterano isticao i nije važio za nekog velikog talenta. Posle iseljenja od majke, u prvo vreme Batler je redovno „gostovao“ kod nekih svojih drugara, menjajući mesto boravišta gotovo na svake dve nedelje, dok jednog dana tokom letnje košarkaške lige nije upoznao na lokalnom terenu Džordana Leslija. Taj susret potpuno će promeniti Džimiju život. Pošto su se u početku takmičili u šutiranju trojki, njih dvojica će vrlo brzo postati baš dobri drugari, pa će Batler dosta vremena provoditi u Leslijevoj kući, gde je on živeo sa majkom, očuhom i šestoro njihove dece. Mišel Lamber, majka Džordana Leslija, primetila je da je Džimi stalno u njihovoj kući, ali u prvo vreme nije bila baš voljna da ga primi da živi kod njih. Ipak, posle nekoliko nedelja odlučila je da ga pozove da se preseli kod njih i tretirala ga je kao svog sina, a Džimi Batler je to maksimalno poštovao i svojim ponašanjem i radom se trudio da bude uzor ostaloj deci koja su živela u kući, ali i da nikad ne razočara svoje domaćine i da time što će postati uspešan zahvali im se što su verovali u njega i „dali mu šansu“.
I dok je u privatnom životu imao haos, ni na košarkaškom terenu Batler nije briljirao. U srednjoj školi se nije isticao do poslednje godine, ali ni tada nije bio toliko briljantan da bi završio na nekom prestižnom koledžu. Ipak, posle jedne sezona na slabašnom univerzitetu, Batler je dobio ponudu od Marketa, koji važi za univerzitet sa solidnim košarkaškim programom, pa je završio u njihovim redovima. Ni tu nije sve krenulo sjajno za Džimija, prve sezone se nije istakao, imao je dosta loš učinak i mnogi su verovali da neće uspeti, ali sve se promenilo u naredne dve godine, u kojima je Džimi Batler igrao odlično i izborio se da bude izabran u prvoj rundi NBA drafta od strane Čikago Bulsa. I u „Bikovima“ nije krenulo dobro, Batler je imao dosta lošu ruki sezonu, ni naredna nije bila dobra, ali će posle toga zaigrati odlično i ubrzo postati jedan od najboljih igrača NBA lige, redovni učesnik All-Star utakmica, osvajač olimpijskog zlata sa selekcijom SAD-a i momak oko kojeg se kreiraju ekipe koje imaju ambiciju da se bore za šampionski prsten.

Za sve to vreme Džimi Batler je ostao skroman momak, a kada su mediji saznali za njegovu životnu priču, on je jednog novinara zamolio da pažljivo piše o tome, jer ne želi da ga iko sažaljeva, pošto smatra da nema razloga za to. Jedan od menadžera NBA tima, rekao je medijima 2011. godine da je Džimi Batler neverovatan, da je njegov život bio takav da je bio „predodređen da propadne“ i da prosto ne može da veruje kakve je sve prepreke prevažišao da bi postao profesionalni sportista i došao do NBA lige. Sa druge strane Džimi Batler ne voli puno da govori o stvarima koje je prevazišao, ali je to uradio u nekoliko navrata. I dok je sve vrlo dirnuo kada je govorio o Mišel Lamber i sa koliko ga je ljubavi ona prihvatila i koliko je voli i poštuje, ono što je i onim „najtvrđima“ napunile oči suzama bile su njegove reči o roditeljima: „Nisam ljut na njih, pričam sa njima. Oni su mi majka i otac i mi se volimo i to se nikada neće promeniti.“
Zbog fantastičnih sportskih rezultata o Džimiju Batleru se mnogo pisalo i pisaće se, ali ono što će uvek mnogima biti posebno fascinantno u vezi sa njim, to je činjenica da je taj momak uspeo da postane uspešan sportista, iako gotovo da nije imao nikakve šanse za tako nešto.